Klaus-Peter Reneberg nije imao nikakvih nedoumica kada je reč o njegovoj dužnosti na mestu političkog komesara istočnonemačkih pograničnih trupa. ''Bio sam spreman da upotrebim oružje kako bih zaštitio granicu'', seća se on. ''Bio sam ubeđen da je to neophodno kako bi se obezbedio mir.'' Vojni kapetan je bio istinski verovao u samozvanu ''radničku državu'', Nemačku Demokratsku Republiku (NDR), i u njenu ''antifašističku zaštitnu barijeru'', što je eufemizam za zid, podignut avgusta 1961, koji je podelio Berlin. Kada mu je 10. novembra 1989 izjutra jedan kolega saopštio potresnu vest, Reneberg je bio očajan. ''Reni, granica je otvorena'', rekao mu je njegov drug.

On je bio nesvestan drame koja se odvijala, pošto je je prethodne večeri izašao sa prijateljima. ''Kada sam to čuo pomislio sam: 'O, Bože, to je to. Svršeno je sa NDR.' Moj svet se raspao.'' Četrdesetosmogodišnji Reneberg, danas među svojim prijateljima poznat po svom humoru i talentu za pevanje karaoka u pabu, nimalo ne podseća na hladnoratovskog ratnika koji je sprovodio politiku ''pucaj da ubiješ''. On je sada uspešni konsultant za ljudske resurse u jednoj kompaniji – što je profesija koja nije ni postojala u njegovoj nekadašnjoj državi.    

Ali, njegovo ideološko ubeđenje u mladosti je bilo takvo da je već sa 15 godina odlučio da postane pogranični policajac. ''Iskreno sam verovao u ono što sam tada radio, kao i u to da se za napredak moraju podneti žrtve i odricanja. Nisam shvatio da nam je toliko mnogo laži rečeno.'' Tog 9. novembra pre 20 godina, najjači simbol Hladnog rata - zid dug 96 milja (oko 155 km), koji je obezbeđivalo više od 300 čuvara – bio je srušen. Kako bi se ovaj događaj obeležio, kancelarka Angela Merkel, bivša sekretarka za propagandu komunističke omladine koja je kasnije prešla u Demohrišćansku stranku, pozvala je državnike iz celog sveta da se pridruže proslavi dvadesetogodišnjice od pada zida, 9. novembra u Berlinu.

Značajni događaji koji su se odigrali te noći, zauvek su promenili svet. To je bio katalizator za munjeviti domino efekat koji je za svega šest nedelja zbrisao socijalističke države širom istočne Evrope, a kulminirao je kolapsom Sovjetskog saveza 1991. Kao dopisnik lista Telegraph često sam posećivao podeljeni grad u vreme Hladnog rata, a u Istočnom Berlinu sam ispratio rušenje zida. Nedavno sam se vratio u Berlin da bih se uverio nastale promene. Hladna betonska struktura predstavljala je mnogo više od zida – to je bio glavni front za džinovski postratni sukob između komunizma i kapitalizma, i kulisa na kojoj su se odigravali teatralni trenuci Hladnog rata. Godine 1963, predsednik Džon Kenedi stao je pred blokiranu Brandenburšku kapiju, izrazivši solidarnost rečima ''Ja sam Berlinac''; a 1987. je predsednik Ronald Regan na istom mestu pozvao sovjetskog kolegu: ''Gospodine Gorbačov, srušite ovaj zid.'' Na većini mesta je sve teže odrediti da je zid tu nekada postojao. Svega nekoliko njegovih ostataka je sačuvano i zaštićeno kao spomenik, a ''linija smrti'' je pretvorena u biciklističku stazu i trotoar za pešake.      

Turisti vrve oko Kapije; Potsdamski trg, uspešno stecište predratnog Berilna, koje se četiri decenije nalazilo na ničijoj zemlji, danas je okružen blještavim poslovnim blokovima. Stanica Fridrihštrase, zapuštena od strane istočnonemačkih vlasti, prožeta je prodavnicama i buticma. Nekadašnji zapadni Nemci kolonizovali su nove, moderne istočne oblasti.  Ali, podele su ostale jake – politički i psihološki. Izborna mapa Berlina nakon nedavnih parlamentarnih izbora je upečatljiva: zapadni okruzi su ubedljivom većinom glasali za konzervativnu Demohrišćansku stranku, dok su stanovnici istočnog dela grada podržali levicu, koaliciju bivših komunista i socijalista, kao i Zelene.    

Još alarmantnije je to da se u nedavnom istraživanju sedmina Nemaca - 16 odsto zapadnih i 10 procenata istočnih - izjasnila da čezne za vremenom kada je zemlja bila podeljena. Prvi su najveći problem videli u velikim troškovima koje je ujedinjenje donelo, dok ovi drugi problem nalaze u ekonomskim teškoćama koje su pretrpeli tokom poslednje dve decenije. Tako nešto bilo je nezamislivo tokom celovečernje proslave, koja je počela tog 9. novembra kada su zapadni Berlinci prigrlili istočne, dok su ovi u vidu ogromne reke ljudi prelazili granicu. Harmut Bejl se pridružio tom prvom stampedu nakon što su prijatelji pokucali na vrata njegovog stana rekavši mu: ''Možemo na zapad.'' Bio je ništa manje u neverici nego što je to bio Reneberg idućeg jutra. ''Probudio sam se 10. novembra, a svet se promenio zauvek'', kaže Bejl, tada tridesetogodišnji honorarni fotograf.

''Nikada do tada nisam znao za doba bez zida. Imao sam dve godine kada je podignut. Njegovo postojanje bilo je činjenica jednako koliko i istina da je voda mokra. On se nije samo protezao gradom, on je postojao i u našim glavama.'' Istočnonemačke vlasti su 13. avgusta 1961. počele sa postavljanjem bodljikave žice kojom je Berlin podeljen, kako bi zaustavile odliv sopstvenog stanovništva koje je bežalo od političke represije i ekonomske stagnacije. Graničarima na ''liniji smrti'' je izdato naređenje ''pucaj da ubiješ'' i u narednih 28 godina je 136 ljudi izgubilo život u pokušaju da pređu na drugu stranu. Drugih 1 200 ljudi umrlo je duž granice koja je razdvajala Istočnu i Zapadnu Nemačku. Pa ipak, mnogi su uspeli da pobegnu, često na jako maštovite načine – tunelima, svojeručno napravljenim balonima i tajnim pregradama u automobilima – čime je dokazano da je represija majka genijalnosti.

Činjenica da je zid srušen u noći 9. novembra bila je, međutim, rezultat nesrećne greške. Pritisak na komunističku vlast je nedeljam rastao, dok su se ulični protesti u Lajpcigu i Istočnom Berlinu širili od nekoliko stotina do stotina hiljada učesnika. Reči pesme Wir sind das Volk odzvanjale su ulicama. Ali, svega nekolicina istočnih Nemaca je istinski sanjala o nečemu više od reforme sistema koji je bio na izdisaju i ukidanja omražene zabarane putovanja van sovjetskog bloka. Šefovi partija formulisali su novi zakon o putovanju, kojim su liberalizovana pravila koja se odnose na putovanje u inostranstvo, kako bi se umirili protestanti. Papirologija je prosleđena portparolu režima, Ginteru Šabovskom, neposredno pred večernju konferenciju za štampu 9. novembra. Zabrinuti funkcioner tupo je pročitao detalje, što je strane novinare podstaklo da pitaju kada će novi zakon stupiti na snagu. Šabovski nije bio siguran, hitro je pogledom preleteo preko stranica dokumenta kako bi pronašao odovor, a onda je, ne našavši ga, izjavio neodlučno: ''Momentalno.'' Ubrzo su zapadnonemačke televizijske stanice i medijske kuće objavile vest da je granica otvorena. Vest se svetlosnom brzinom širila Istočnom Nemačkom – u kojoj su zapadne tv-stanice masovno praćene – i hiljade ljudi je, peške ili ''trabantima'', krenulo ka dobro čuvanim graničnim prelazima.

Uznemireni komandatni pograničnih trupa telefonirali su tražeći naređenja, ali nije izdato ni jedno. Na kraju su se povukli pred talasom ljudi, otvorivši kapije. Građani su počeli da ruše zid, a nepoverljivi istočni Nemci su se našli na dugo vremena zabranjenoj teritoriji. Jedva 11 meseci kasnije, 3. oktobra 1990, NDR je prestala da postoji nakon što su se Zapadna i Istočna Nemačka ujedinile pod uslovima koje su postavili pobednici-kapitalisti.

Nova država bila je u teškom položaju. Iako je tadašnji kancelar Helmut Kol obećao istočnim sunarodnicima ''procvat regiona'', mnogi su iskusili ekonomsku pustoš, s obzirom na neefikasnost teške industrije NDR-a. Farme u tom regionu zbrisane su preko noći suočivši se sa zapadnom konkurencijom. Nezaposlenost je na isoku Nemačke i dalje primetno viša, a prosečna plata niža nego na zapadu. Ranijih godina bili su česti napadi skinheda na strance u istočnim gradovima, a neonacističke stranke ušle su u pojedine državne strukture čime je nezadovoljstvo pokazalo svoje ružno lice.  

Za mnoge Nemce je predstava o arogantnim zapadnim Nemcima (''Wessi'') i cmizdravim istočnim Nemcima (''Ossi'') duboko ukorenjena. Ovi stereotipi predstavljaju  bogat izvor inspiracje za crtanje stripova za Konstancu Behrends, koja je imala osam godina kada je zid srušen, i njenog partnera iz poznatog teatra, Prime Time, Olivera Tautorata, koji je 1989. bio šesnaestogodišnjak u Zapadnoj Nemačkoj.
''I dalje osećam da postoji razlika u mentalitetu i ciljevima za nas sa istočne i zapadne strane'', smatra ona. ''Svakako da postoje aspekti Istočne Nemačke koji mi nedostaju: drugarstvo i pordška. Često nismo imali ništa drugo osim toga.'' Njihovi skečevi podbadaju sve demografske grupe – od zapadnih japija koji su se izmestili u deo grada po imenu Prenclauer Berg, do džangrizavih istočnih Nemaca koji brane ''stara dobra vremena'' istoka. Publika često otkriva poreklo samom reakcijom. '

'Možete, na primer, videti kako se neki od njih ne smeju šalama na račun Štazija'', kaže Tautorat. ''Za njih je sve to bilo pre samo 20 godina.'' Matijas Miler se poigrava stereotipima na drugačiji način, organizujući trodnevni Festival Istoka, koji počinje 30. oktobra, a održava se u gradu Šverinu, na istoku Nemačke. ''Naš cilj je da prikažemo istok onakvim kakav jeste'', kaže on. ''Ne možemo biti definisani isključivo našom prošlošću iz vremena NDR, već moramo uključiti i našu sadašnjost i budućnost. Svi moramo da nastavimo dalje. Neki ljudi imaju površnu tendenciju da ili osude sve što je u vezi sa našom prošlošću ili da budu krajne nostalgični kada je ona u pitanju. I jedno i drugo su predrasude, i oba mišljenja su pogrešna'', ističe Miler.

Nisu svi, međutim, spremni da nastave dalje, a to se pogotovo odnosi na generaciju sredovečnih istočnih Nemaca, koji su izgubili ne samo svoja radna mesta, već i sistem za čije uspostavljanje su posvetili svoje živote i energiju. Gerhard Mercšenk, prevodilac sa španskog i engleskog, bio je zvaničnik istočnonemačkog Olimpijskog komiteta i član partije te 1989. On i sve njegove kolege su otpušteni kada su dva Olimpijska komiteta objedinjena, a on se od tada grčevito bori da nađe posao.  

''To nije bilo ujedinjenje, već kolonizacija'', kaže, sada šezdesetšestogodišnji, Mercšenk. ''Sa 46 godina sam se našao na ulici. To je bilo novo i ne preterano lepo iskustvo za nas iz NDR. Takozvano ujedinjenje je, istorijski gledano, veliki korak unazad.'' Mario Relig prošlost vidi potpuno drugačije. On radi u Udruženju žrtava staljinizma, a njegov zadatak je da promoviše kampanju o onima koji su bili ugnjetavani od strane starog režima.

''Može se uočiti da nekim starim partijskim drugovima ide jako dobro u poslovima i politici, dok ,mnoge njihove žrtve i dalje jedva sastavljaju kraj sa krajem'', smatra Relig, koji je nekoliko puta bio saslušavan tokom tromesečnog zatočeništva u samici ozloglašenog zatvora Štazija, u koji je doveden nakon što je iz Mađarske pokušao da pređe na drugu stranu ''gvozdene zavese''. ''Neki ljudi danas govore da NDR i nije bilo tako loše mesto za život, da tu zapravo i nije postojala diktatura. Izuzetno je važno da objasnimo šta se zaista dešavalo i da odamo počast ljudima koji su se suprotstavljali tadašnjem režimu'', zaključuje Relig.