Beogradska izdavačka kuća “Plato books” najavila je da će tokom aprila objaviti čak četrnaest naslova koje potpisuje Branimir Štulić, frontmen nekadašnje Azre. U pitanju su tri knjige samog Džonija: Smijurijada – autobiografija i komentari, Azrine pjevane pjesme i Govorili su o Džoniju – novinski tekstovi 1977-2004. Preostale naslove čine prevodi i prepevi Herodotove Istorije, Tukididovih Peloponeskih ratova, Homerove Ilijade i Odiseje, Ksenofontove Helenštine, zatim Aleksandrijade - priče o Aleksandru Velikom, Plutarhova dela Likurg, Tezej i Pelopida, Argonautike (Ep o Argonautima). Džoni je takođe preveo i dela Empedokla, Sun Cuovo Umijeće ratovanja, Knjigu puta i vrline Lao Cea, kao i izvode iz istorijskih spisa O upravljanju carstvom i Letopis popa Dukljanina. Štulić je, kako kaže, na ovome radio punih dvadeset godina, od kada se početkom devedesetih povukao sa javne scene. Poslednji put u Beogradu je boravio 1995. godine.

"Naučio je starogrčki kako bi preveo Ilijadu i Odiseju, pronikavši u samu bit Homerovih stihova. Išao je u filozofsku i poetsku dubinu, mislio je o svemu, od stihova do korica knjiga koje je sam dizajnirao”, kaže Bane Gojković, vlasnik izdavačke kuće Plato.

"To je mala kulturna akcija”, Štulićev je komentar na ovih šest hiljada stranica.

Ovako obimno delo zapravo i ne iznenađuje toliko ako se prisetimo da je prvi jugoslovenski protestni roker svoju muzičku karijeru svojevremeno započeo na sličan način. Prvi singl Balkan / A šta da radim objavljen je 1979. godine. A potom je krenula lavina. Za nepune dve godine, od leta 1980. do leta 1982, Štulić je objavio i za svetske uslove neobično veliki opus. Čak devet dugosvirajućih vinila. Posle debi albuma nazvanog jednostavno Azra, usledio je dvostruki, zatim trostruki živi, pa ponovo studijski dvostruki i na kraju kompilacija singlova. Pridobijao je nove i nove pristalice odličnom muzikom, jednako kao i tekstovima pesama i intervjuima. Bio je i ostao ključna figura novog talasa – najboljeg perioda u domaćoj popularnoj muzici ikada.

Iako fizički nije prisutan na ovim prostorima punih petnaest godina, interesovanje za njim ne jenjava. Naprotiv. U stalnom je porastu. Trenutno deluje pet tribute bendova. Za poslednjih nekoliko godina objavljeno je nekoliko biografija i dokumentarnih filmova. U filmu o novom talasu Sretno dijete Igora Mirkovića bio je glavna zvezda iako ga u samom filmu nema. Nije hteo pred kamere, kao što već godinama, osim u retkim prilikama, odbija svaki kontakt sa novinarima.

Godine 2005. izdata je biografija Fantom slobode u izdanju zagrebačkog Profila (koju Štulić naziva smećem) sa obiljem netačnih podataka, zlonamernih i tendencioznih, moglo bi se reći. Iste godine, u Beogradu, Štulić objavljuje autobiografiju Smijurija u mjerama (izdavač Vreme), za koju autor kaže da je tek singl u odnosu na najavljenu Smijurijadu. Potom su u Hrvatskoj objavljeni i prilozi za biografiju pod naslovom Kad Miki kaže da se boji kao i dokumentarac istog naziva čiji je podnaslov Tko su junaci Džonijevih pjesama.

U Zagrebu je “prije nekoliko ljeta” objavljen i CD Džoni budi dobar, živi album, snimljen u zagrebačkoj Tvornici, kojim su mu kolege sa “zapadne strane” odale počast izvodeći hitove Azre. Od Zorana Predina (ex Lačni Franz), Davorina Bogovića (P. Kazalište), Mladena Juričića (ex Film, Le Cinema) Jurice Pađena (Aerodrom), Borisa Leinera do Jure Stublića i grupe Film. Na bini se tokom koncerta nalazila Džonijeva bista, rad njegovog nekadašnjeg bubnjara, inače akademskog kipara. Štulić je ovu manifestaciju popljuvao, što redovno čini kada su slični događaji posredi. Jednako mu smeta i to što njegov bivši bubnjar već deceniju i po održava koncerte diljem Balkana pod nazivom “Pozdrav Azri”. Jedan takav nastup održan je krajem prošle godine i u Beogradu, povodom tridesetogodišnjice izlaska prvog singla.

Sve ovo potvrđuje da mit o Štuliću raste li raste. Pa se tako dogode i neki bizarni detalji. Naime, Štulić je čovek koji skoro dve decenije ne poseduje pasoš. Imao je jugoslovenski, od isteka tog pasoša nije poželeo ni jedan drugi. Mogao bi da ima holandski i to po dva osnova - 26 godina života u zemlji vetrenjača i brak sa holandskom državljankom, ali ni to ne želi. Jednom je rekao kako nije Holanđanin, pa samim tim ne želi ni pasoš (ima jedino tamošnji ID).

Tokom smutnih vremena, predratnih ratnih i poratnih, Džoni je svoju moralnu vertikalu sačuvao neokrnjenu, za razliku od Đorđevića i Houre. Zbog svega toga nedavno su pljuštale razne ponude po tom pitanju, tj. trapavi pokušaji svojatanja Štulića i prevođenja na ovu ili onu stranu. I to na najvišem mogućem nivou. Poslednju je ponudu dala Makedonija, zemlja u kojoj je Džoni rođen, pa samim tim ima pravo na državljanstvo i pasoš. Pre toga javno je pomoć nudio i odlazeći hrvatski predsednik Stjepan Mesić, nudeći mu hrvatska dokumenta. A dve nedelje pre toga Štuliću je srpske papire nudio niko drugi do nekadašnji portparol a sadašnji predsednik najzločinačkije partije na ovim prostorima svih vremena – Ivica Dačić, trenutno potpredsednik tzv. vlade i ministar policije.

Otkud takav čovek kao što je Ivica u bilo kakvoj vezi sa nekim kao što je Džoni Štulić? Pitajte prvog manekena Srbije, Borisa Tadića.

Zbog neposedovanja pasoša, a verovatno i još ponečeg, Štulića neće biti u Beogradu kada mu objave sabrana dela. Takve i slične situacije svojevremeno je objašnjavao duhovitom pitalicom: Jeste li čitali Dostojevskog? – Jesmo. – A jeste li ga kad videli?

e-novine

Članak je komentarisan 3 puta.